Čovek između mikro i makro kosmosa

Kosmos (grč. Κόσμος — svet, vasiona) je pojam koji je prvobitno označavao red, lepotu, harmoniju. Zbog harmonije sveta ovaj naziv je Pitagora preneo za naziv sveta uopšte, u kom smislu su ga upotrebljavali i grčki filozofi. U srednjem veku alhemičari su čoveka smatrali malim svetom, mikrokosmosom, a spoljašnji svet — velikim, makrokosmosom.

Kada sam postao internista i gastroenterolog, nisam ni slutio da će moja buduća supspecijalizacija iz gastroenterologije postati apstraktni sinonim za ono što me je uvek zanimalo, a teško sam nalazio odgovore, a to je gde je ta nevidljiva granica gde se unutrašnji svet čoveka spaja sa okolinom. Neki bi možda rekli da je to koža, koja predstavlja čovekov zaštitini omotač od svih negativnih fizičkih uticaja spoljašnje sredine.

Neki bi možda pomislili na respiratorni trakt, jer preko njega udišemo spoljašnji vazduh i dolazimo do tako neophodnog kiseonika koji je potreban našem telu u raznim vrstama metaboličkih procesa, uključujući i onaj najvažniji – oksidaciju,  koji se u njemu odigravaju. Oko, tako malen organ sa neverovatnim osobinama koji nam dočarava svu lepotu sveta koji nas okružuje. A šta je sa svešću, mozgom i svim onim psihičkim i mentalnim događajima koji se prepliću između spoljašnjeg sveta i naših moždanih vijuga.

‍

Sve u svemu u centru je čovek, ljudsko biće kao najsavršenija figura Univerzuma do sada nama znana.

Tu nevidljivu, a itekako dinamičnu, fizičko-anatomsku granicu ljudskog mikrokosmosa i spoljašnjeg makrokosmosa, predstavljaju upravo sluzokože respiratornog i digestivnog trakta.

Ukoliko im se pridruže koža, pravi fizicki oklop našeg organizma, ali daleko od toga da je inertan i lenj, a zatim i mozak sa svim svojim neslućenim potencijalaima koji usklađuje naš emotivan i čulni svet sa okolinom, dobijamo čoveka, tako malog u sveopštem univerzumu (po definiciji beskonačnom prostanstvu koje nas okružuje), a tako velikog za nas u našem   svetu mikrokosmosa.

Pa krenimo, svi zajedno, u jedno zanimljivo putovanje istraživanja mikro i makrosveta, u čijem se središtu nalazi čovek, kao ljudsko biće.

Nisam se dobro ni opremio, niti psihički pripremio za put u nepoznato, a odjednom mi se stvara slika čoveka koji mirno pluta na povrsini mora zagledan u nebo i okolinu.

Ispod njega mikrosvet, plavilo more, neistraženo u velikoj meri sa svom lepotom flore i faune  i zanimljivog sveta mikroorganizama koju nam pruža. Zaronimo li u njega ne znamo na koju stranu da krenemo, gde da počnemo da istražujemo.

Pogled na prelep pejzaš na obali podseti nas odmah na svo bogastvo prirode koju nam je pružila naša planeta Zemlja. Pogled u predivno, beskrajno plavetnilo neba baca nas u svet makrokosmosa, u kome smo tako sitni, a o kome bi tako mnogo hteli da saznamo. Da li ćemo ikada saznati odgovore na sva pitanja koja nas zanimaju, a ima ih tako mnogo?

Odjednom vetar počne  jače da duva, voda se uznemiri i igra nestašnih talasa postajala je sve zžvlja, a udari talasa u bajkovitu stenu na kraju peščane plaže bivaše sve jači. Nebo su prekrili tamni oblaci, sitna kiša koja je iz njih kapala stapala sa kapljicama slane vode koja je prekrivala moje telo. Munje su počele na nebu da sevaju, a tutnjeći zvuk varnica koje su sevale na uzburkanom nebu se preklapao sa bešumnim letom morskih galebova.

Sve oko mene se promenilo, od onog divnog mirnog sunčanog popodneva, priroda se poigrala za trenutak sa nama, puneći nas dozom adrenalina sa kojom cemo lakše uživati u trenutnom prizoru. Da li to priroda samo hoće da se predstavi u drugačijem svetlu svoga postojanja, da nam pokaže svu raskoš njene trenutne predivne transformacije koja će nas opčiniti, ili želi samo da nas opomene da čineći i radeći samo na vlastitom uživanju, utičemo i na njenu lepotu i spokoj koji joj je dao Univerzum, ostavila je nama da prosudimo.

U jedno smo sigurni, ma koliko predivna bila ta transformacija prirode, i ma koliko dugo hteli u njoj da uživamo, količina adrenalina koju nam je priroda podarila je ograničena.  Kako polako uviđamo da strujanje vetra postaje sve jače, talasi sve viši, sevanje munja sve glasnije, a udari nemirnih talasa na stenu u okolini sve više razarajući, želja da se ponovo vratimo u prethodno stanje ravnoteže sve više prožima naše misli. To je ono stanje koje nas čini tako spokojnim, dopušta nam da uživamo u svim lepotama prirode oko nas, puštajuci naše misli da neometano istražuju tajne mikro i makrokosmosa kojima smo okruženi.

Iz takvog stanja ponovo ćemo spremno čekati tajanstvene zvuke prirode pretočene u agitato simfonije (agitato-pune uzbuđenja; ital.) koje nas ostavljau bez daha.

Da nam um i telo stalno budu u balansu.
Da uvek budemo spremni za nova istraživanja mikro i makrokosmosa.
Da se okrenemo prvenstveno sebi i radu na sebi.

Tu nam je Lucha T8, nas vodič ka sopstevenom telu i mislima, odašiljač pozitivnih impulsa, naš put do pronalaženja zajednice ljudi sa drugačijim sistemom vrednovanja i odnosu prema životu i prirodi.

Pa sada, svi zajedno krenimo u istraživanje beskrajnih dubina mikro i makrokosmosa koji nas okružuje, stavljajući nas-čoveka bar za trenutak na startnu poziciju u centar našeg malog sveta. Kako budemo odmicali, sporo, ali sigurno, i ka mikro i ka makro svetu, mi cemo postojati sve manji, znajući da svaka preskočena stepenica će znaciti da smo blizi našem putu samospoznaje. I ne treba nas zabrinjavati sto će naša čovekolika figura u dimenziji prostora bivati sve manja.

Što manji i sićušniji na našem putu ka mikro i makrokosmosu, znači da smo se to više odaljili od početne, startne pozicije. Ali, znači i da postajemo svesniji, učeniji, prosvetljeniji, uzvišeniji na tom putu saznanja. Kao kada osvajamo neki planinski vrh, dobacite uže onom ispod vas da vas sustigne, zajedno ćete lakse do cilja. Kao što cete očekivati i da će vam ga dobaciti i onaj iznad vas. Vrh se ne nazire, vrh je još u magli, možda mu je samo nebo granica. Ali bez obzira na sve, svaki metar pređenog puta što ste savladali, to će vaše zadovolstvo sopstvenim uspehom biti veće, a pogled na sebe i svet oko vas mnogo lepši.

Zato samo napred, jer ionako je za sve nas ovo samo jedan trenutak između 2 večnosti.

‍

NA TALASIMA ŽIVOTA

Jedrenjak na horizontu
usidrena barka na pontu,
o, kako je jedriti divota
na talasima života.

Plivač u daljini
udar nemirnih talasa na stenu u blizini,
o, kako je plivati divota
na talasima života.

Čudesni let belog galeba
na granici plavetnila mora i neba,
o, kako je leteti divota
na talasima života.

Zaljubljeni par na plaži
čini ljubavni žar još draži,
o, kako je ljubiti divota
na talasima života.

I još mnogo toga bih mogao reći
da bi sudili o mojoj sreći,
al’ u jedno sam siguran:

o, kako je živeti život divota
na talasima života.

Predrag Dugalić
31.07.09.

Sveti Stefan
(Sveti mučenik Emilijan / Sveti mučenik Jakint)